Nakon nedavne posete Beogradu i neprijatnog iskustava na šalterima za vađenje i obnovu putnih isprava i vozačke dozvole, nekoliko drugih pokušaja da resim sasvimobične i jednostavne stvari i napokon iskustva s mojim studentima na poslediplomskim studijama I ILM programima, nameće mi se mnoštvo pitanja i dilemma oko moći Srbije da se pridruži porodice velikih evropskih naroda. Želim odmah da se izjasnim da sam svestan slavne i velike srpske istorije i tradicije. To ne dovodim u pitanje! Moje pitanje je – šta su i gde leže uzroci najnovijeg posrtanja, zaostajanja i sve lošijeg imidža koji Srbija ima u Evropi i svetu. Sve vreme mi se vrti po glavi – kako ta slavna istorija ne pomaže već, naprotiv, više odmaže modrnizaciji i reformama. Dva kardinalna utiska: u poređenju sa svetom – svaki naš prosečan mlad čovek i stručnjak poseduje iste ili bolje lične pretpostvake u pogledu znanja, sposobnosti i želje da radi i napreduje. Međutim, kad tog mladog čoveka vratite u naše organizacije i institucije bilo javnog ili privatnog sektora onda on gubi na produktivnosti i racionalnosti i do 6o odsto u poređenju sa istim performansama i ponašanjima u zapadnim organizacijama. Retko ćete bilo gde u svetu čuti da, mladi ljudi, u prvih pet minuta, ne iskažu zaključak o svojoj zemlji – u kojoj su žene, vino i stil življenja u Srbiji najbolji u svetu!
Zemlja zastarelih i prevaziđenih praksi i ponašanja
Meni se čini , da je moj pogled na Srbiju sa strane, objektivniji i nepristrasniji. Istovremeno, to mišljenje počiva na stalnom pračenju komentara i napisa koji se mogu pročitati u svetu. Nedvosmislen je zaključak da se stvari, naravi, moral, etika i standard ponašanja gradjana, državnih institucija i posebno političkih subjekata mora menjati. Taj veliki i zamršeni kompleks i tema velikog naroda, s velikom istorijaom i nikad samerenom moći i ulogom koju imaju ‘mali narodi’ po veličini zemlje, pa shodno tome i moći uticaja u okruženju i posebno u svetu, nikada nisu do kraja razjašnjeni i shvaćeni da bi se krenulo napred.. Realnost suočavanja sa svetom je bolje u odnosu na dramatična zaostajanja i nerazvijenost u odnosu na narode s prostora bivše Jugoslavije. Tako, danas Srbije nije spreman za izazove procesa integracije i globalizacije u Evropi i svetu a još manje ima bilo koliko toliko konzistentene i opšteprihvaćene modle za ekonomski i demokratski prosperitet države, društva i nacije. Za oba zahtevna i komplikovana procesa Srbija mora da iznedri, dogovori i izabere novi i drugačiji model ponašanja.
Šta mora da se menja?
Naša brzna izrečenog bez promišljanja, vrline slušanja, i normalnog razgovaranja uz uvažavanje, toleranciju i poštovanje sugovornika je bolest i mana jednog društva i njenih gradjana. To je oblast koja mora da se presipituje, menja i da se postepeno prevaspitava na svim nivoima – školama, institucijama i posebno u javnim nastupima i u Parlamentu. Kako? sankcionisnjem i rigoroznom politikom kontrole, uključujući i kvalifikaciju kriminalnog dela i kažnjavanja. Uz to, ide i navika da kažemo, tvrdimo i optužujemo na svim nivoima društva bez evidencije, dokaza, istraživanja, posebno u javnim raspravama i sredstvima javnog informisnja. Zašto, olako i gotovo bez promišljanja upotrebljavamo reč – Lopov, Prevarant i Izadjnik, i to na svim nivoima. te kvalifikacije s upotrebljavju gotovo za sve pa i one na najvišim državnim i politiškim funkcijama, i nikom ništa – ni osude, ni opomene ni neslaganja. Ništa! Zašto?
Koji su to razlozi i uzroci da se ne bavimo ozbiljno i uporno poslovima modernizacije, organizacije i efikasnijeg uredjenja državnih službi i pružanja usluga gradjanima, poput šalterskih službi? Je li to kontrolisani vid ucene i zamajac korupcije ili nešto drugo! Da li je moguće da srednji i obrazovani menadžeri, strucnjaci, nisu u stanju da procene – koliko 3 – 5 šalterskih službenika mogu da usluže ili obrade broj predmata na dan. Kome odgovara ta svakodnevna gužva, podcenjivanje i nervoza redova u kojim se čeka od 10, 12 ili 16 casova za običan dokument poput šnove’ lične karte? Istoveremno, kad upitate ili zamolite te iste menadžere da reše taj problem, onda je to poniženje i posao ispod časti. Posao za većinu njih je da rešavaju probleme u nadležnosti ministra unutrašnjih poslova, presednika države ili presednika vlade?
Jednostavnost i mera uspešnih profesionalca jeste da rešavaju i unapređuju male i sitne stvari. Ono što mi na Zapadu nazivamo sposobnošću da razumeju i rešavaju probleme iz svoje sopstvene nadležnosti. S druge strane, da precizno, uz podatke i dokaze, daju predloge i rešenja za nivoe i delove organizacija koji nisu u njihovoj nadležnosti ali utiču i ograničavaju (pospešuju) njihov rad. Kritika i pohvala su normalne i svakodnevna pojava na koje se ukazuje strpljivo, s integritetom i kad Vas upitaju – Kako znate i imate li dokaz i možete li to da iskažete u broju ili indikatoru koji je merljiv – onda se očekuje da to dokažete i potvrdite. Te dve i ostale sposobnosti su mera promocije, napredovanja i uspona u karijeri. Veza, protekcija, politička istomišljenost ili simpatija su u najvećem broju slučajeva nepoznanica. Jesam li video i doživeo pogrešne promocije i napredovanja u organizacijama u kojim sam radio ovde u Engleskoj – Jeasm. Bila su kratka i završavala su se iznuđenim otkazom, premeštanjem ili jednostavno nesposobnošću koja nije uspevala da izdrži logiku indikatora ličnih i organizacijskih performance. Ta racionalnost, objektivnost i profesionalno poštenje nedosatje danas Srbiji posebno u javnim sektorima. Bolest koja je mera samo zaostalih, nerazvijenih i korumpiranih država i naroda.
Ta mera profesionalnosti, etosa i znanja mora da se neguje od malih nogu i da postane srž sistema obrazovanje i posebno priprema studenata za realni biznis svet i koji je to potreban set vestina i sposobnosti za ekonomije koje počivaju na znanju. Kako ta pitanje rešava savremeni svet i gde leži optimalna razvoj je jedna od stvari o kojoj treba da se razgovara, uporno i stpljivo i da se na tome gradi neophodni konzensus koji niko ne sme da dovodi u pitanje.
Preduzetništvo i alternativne strategije razvoja, posebno kako i na koji način uzdići posrnulu ekonomiju i da li mala i srednja preduzeća mogu da budu nosioci razvoja? Ukoliko mogu – šta je optimalan pristup, i kako i na koji način podržavati preduzetništvo, rizik i sposobnost gradjana posebno mladih ljudi, i konacno strategija buduceg razvoja Srbije i gde su eventualne opcije i mogućnosti optimalnog i održivog budućeg razvoja. Tu se otvorena i vazna pitanja i balans izmedju uloge Vlade, tržišta i zajednice. To je, čini mi se, najkritičnije polje naših neslanalaženja, nesporazuma, nezavršenih i nedogovorenih opcija.
Umesto zaključka
Opcije izbora nisu ni lake ni jednosatvne. Nažalost, izbori su neminovni i što ih budemo više odlagali to će biti i teže i uz veće žrtve. Srbiji je danas potrebno jedinstvo, partnerska koalicija svih onih koji žele da žive normalno u kojoj se poštuje rad, čovek i osnovne ljudske vrednosti. Možda bi bilo dobro da novi duh nacionalne obnove dođe od onih koji su prvi počeli s trovanjem duša i promocijom nazadnih ideja, poput Srpske akademije nauka, Srpske pravoslvne crkve i radikalnih i nacionalističkih partija. Nažalost, ovde smo došli do tzv. Kvake 22 – odnosno, završnog i savršenog kruga bezizlaza. Pitanje – kako i na koji način da otpočnemo reinkaranciju i oporavak? Ne znam i nisam siguran. Znam da sam pomalo tužan i razočaran odgodio i pomerio moj povratak. Racionalna odluka koja je navladala emocije, zapretenost duše, nostalgiju rodnog kraja i izabrala otuđeni, posrnuli i još uvek spram Srbije – značajno uređen kapitalistički model življenja i rada.
Profesor Dr Miodrag S IVANOVIC,
Direktor Meritum International
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.