U subotu, 4 juna 2011 u 17.30 časova, u Loznici okupila se jubilarna stota generacija gimanzije povodom 40 godina mature. Davne 1971 godine mladi maturanti imali su sreću da su živeli u vremenu stabilne i tada po svemu uspešne i moderne države. Okupili smo ispred stare zgrade gimnazije ispred mozaika na kojem su ispisani stihovi Branka Miljkovića, ‘… Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj’. Za našu generaciju ti stihovi su bili inspiracija da mladalačke snove, entuzijazam i ideale nesebično posvetimo ‘… bratstvu i jedinstvu, … prosperitetu države i zajedničkom suživotu jugoslovenskih radova’. Život, okolnosti i već istorijski događaji na tragičan način se se poigrali s našim mladalačkim idealima. U najlepšim godinama naših života država se raspala u tragičnim lokalnim ratovima i sukobima. Na pragu šeste decenije, naše preživljavanje, siromaštvo države, politizacija institucija i društva, zapošljavanje naše dece, i naša sopstvena reinventivnost još uvek su izazov i velika briga.
U međuvremenu …
Četrdeset godina nakon, svi pa i naša generacija susrela se, preživela i još se oporavlja od dramatičnih posledica i promena koje su uticale na naš život, naše poslove, životne ambicije i posebno na našu decu. Deca su nam po svetu i još uvek traže opcije za odlazak da uspiju i potvrde talent I želju za uspehom i sasvim normalanim životom. Za nas roditelje, otvorem izazov jeste, da živimo odvojeno, da čeznemo za unucima i da putujemo do Hong Konga da ih vidimo, proverimo jesu li dobro i utvrdimo da li su u pravu što su otišli.
Posledice starosti i starenja, bolesti i ranih odlazaka i iznenadnih smrti nije zaobišla ni našu generaciju. Otišli su, Milovan, Maksa, Rodoljub … samo da spomenem neke koji su otišli iznenada . Minuta ćutanja – lepo i dirljivo podsećanje sastavni su deo svih okupljanja, proslava i obeležavanja. Tako je bilo i s nama. Mudrost življenja opominje da će tih odlazaka biti još više u vremenima koja dolaze.
Bolesti, šlog i smrt naših partnera su takođe naličje naših susreta. Neki od naših kolega nisu upravo došli zbog toga. U svakoj generaciji , ima posebnih i jedinstvenih ljudi koji se nose na poseban i specifičan način s izazovima života. Moja drugarica Ljubinka, na primer … tiho i oprezno reče, da bolest svog muža nije ni spomenula, kao nešto što joj se desile, u međuvremenu! Prosto, ne može jer se uvek rasplače, ovom prilikom, lakše je da ne spomene i da ne opterećuje.
Na svakom od naših susreta, ponešto se otkrije lepo, uzbudljivo i plemenito. Tom prilikom, izdvojio bih našeg druga Bandaša – najuspešnijeg košarkaša naše generacije. Naočit, lep i visok ostao je bez noge. Došao je sa štakama i uživao u svakom momentu. Nije se žalio na bolest, nezgodu i teškoće s kojim se suočava. Ta vrsta karaktera i nošenja s izazovima života najviše me impresionirala. U nekim nenadanim i budućim izazovima življenja, volio bih da imitiram i dostignem karakter tog čoveka. Kad sretenm one koji su pali duhom ili im treba pomoć da prevaziću izazove spomeniću ponašanje, karakter i volju koju sam upoznao.
Potvrdu da je život čudo, potvrdila nam je naša druga Ljubinka, koja je jednostavno rekla da joj se ništa značajno nije desilo osim što se udala po drugi put za svog prvog muža. Ne znam okolnosti … ipak mi se čini da život u nekim godinama podari mir, mudrost i strpljenje. Ostavlja patnju i muku sučavanja za iznenadnim gubicima, kao što reče, jedna Ljiljana, ” … još mu nisam oprostila što me je prevario I što je otišao”.
Uspeh i izneverena očekivanja
Nakon dvadeset godina rada i života u inostranstvu, specifično u Engleskoj – osetio sam, naučio i radio po principima i standardima uspešnih institucija. U poređenju sa praskom i standardima, koja važe u svetu, posebno dostignutim profesionalnim i akademskim kvalifikacijama naša generacije je bila uspešna i spremna za svaki izazov. Gotovo sedamdeset odsto je steklo univerzitetske diplome. Tako, na primer, samo u mom razredu IV 3 ima pet doktora nauka. Nažalost, najlepše godine našeg života ‘pojeli su skakvci’ i sve naše predispozicije za uspeh i prosperitet presečene su na pola puta. Raspad i rasturanje zemlje se desilo nama kad smo bilo u najboljoj snazi i u najboljim godinama. Čini mi se da i naša generacija snosi odgovornost za raspad zemlje. U vezi s tim, možda ima pravo otac mog druga, koji u 90-oj godini poručuje i kaže ” … ostavili smo Vam državu a VI ste je uništili”. Baš tako! Vi – poistovećujući našu odgovornost s onim koji su je stavrno uništili, podelili i osiromašili. Naša odgovornost jeste u tome što to nismo sprečili.
Još više, sada nakon svega, kao imperative nameće se obaveza da pomognemo da nove države prorade i ponude prosperitet i nadu kou smo mi imali. Najvažnije, da pomognemo da nam deca ostaju ovde i da nam unuci pruže radost i zadovoljstvo normanlong i običnog života.
Uzmi sve što ti život pruža …
U našim godinama polako se slegnu i samere svi izazovi i nemiri iz mladosti. Osećamo se sigurno i zadovoljni smo s našim telom i lepotom. Slobodniji i otvoreniji smo u davanju komplimenata. Umemo da prepoznamo lepo i lepotu, znamo da pohvalimo i posebno da se uzdžimo u davanju negativnih ocena i komentara. Obično se naučimo lepim manirima, prepoznajemo dobra vina i umereniji smo u piću i jelu. Opet, upadnemo u zamku da precenimo i potcenimo moć i snagu dobrih vina braneći se izgovorom in vino veritas!
Obično, naučimo da se lepo oblačimo. U tome su prednjačile naše ‘drugarice’? Ne znam koji je bolji termin spram sadašnjeg vremena jer one jesu gospođe u najlepšem smislu te reči , ipak, nama su ostale kao sinonim drugarstva, kao mera odnosa i relacija doba socijalizma. Tako i nek ostane! Devojke iz naše mašte o kojim smo sanjali i zaljubljivali se bile su i te noći i nakon svih tih godina – lepe, raskošne i vesele.
Uz lepu trpezu, dobru hranu, pomalo vina i godinama sticano poverenje i lojalnost razvila se pesma i kolo. Do rane zore čula se pesma – uzmi sve što ti život pruža, svesni da je i ta želja sputana i ograničena moćima države u kojoj živimo i ponajviše ograničenjima naše poznije mladosti. Suočeni s tim ograničenjem odlučili smo da se buduća viđenja i susreti organizuju svake godine u prvoj nedelji juna, u subotu u 17.00 časova.
Na našu mladost, mogućnost i buduće šanse podsećala nas je naša razredna i legenda gimnazije ‘naša Boba’, profesor Slobodanka MILANOVIĆ. Ponovo i po ko zna koji put nas je dočekala, pozdravila i prozvala. Njena energija, posvećenost poslu i znaje koje smo poneli iz njenog predmeta Bilogije i uopšte o životu i danas se pamte. Lepa je sreća kad imate priliku da sretnete velike i jedinstvene osobe. Boba je sigurno jedna od njih i istinski heroj naše mladosti i odrastanja.
Susresti ponovo 100 – tu generaciju Gimnazije “Vuk Karađžić” iz Loznice je lepo iskustvo i najlepše podsećanje koju i kakvu generaciju stručnjaka je bila sposobna da iznedri država koja više ne postoji. Radujem se i veselim sledećem susretu.
Miodrag S. IVANOVIC
Leave a Reply