London, nemiri i kriza sistema

Nezadovoljstvo i nemiri koji su otpočeli u Londonu, 6 avgusta ove godine, i koji su se kasnije preneli širom Engleske, pokazali su na dramatičan i šokantan način da se iza pljačka, krađe i paljenja kriju mnogo dublji razlozi nezadovoljstva mladih, posebno crnačke populacije. Izazovno i šokantno ponašanje, bez skrivanja identiteta, otvoreno i s osmehom, mladi su objašnjavali, da to je to lepa šansa koja se ne treba propustiti. Magična reč – šansa (opportunity) na Zapadu se, najviše upoptrebljava da se podstakne preduzetništvo, ili da se opiše moć sistema koji nudi šanse za razvoj, uspeh i prosperitet. Reči elite i političkog establišmenta preuzeta je od strane izgrednika kao njihovo razumevanmje šanse, koje je upereno protiv sistema, posebno Vlade, policije i bogatih.

Otvoren bunt i učešće u kriminalnim radnjama objašnjava se ‘naivno’ da ukoliko system ne može da se štiti i kada je, lako dostupna roba, tu na dohvat ruke, zašto da se propusti šansa. Otvoren i provokativan stav, izgleda je, više odraz apsolutno izgubljene nade za bilo kakvo prihvatljivo i racionalno rešenje za budućnost. U pozadini opšte saglasnosti da je situacija teška i da se reakcija mladih ne može braniti postoje vidljive i nepremostive razlike u objašnjenjima događaja, njihovim uzrocima i budućim rešenjima. Tako, na primer, istaknuti, uspešni i čuveni novinari, biznismeni i profesori – crnci – mnogo su kritičniji, blaži u osudi i razloge nereda nalaze u sistemu, ponašanju policije i najnovijim merama Vlade. Prilično potrešeni događajima, navodeći primere razočarenja svoje dece i unuka nisu hteli na insistiranje novinara BBC da osude ponašanja. Naprotiv, tražili su i ukazivali na nužnost radikalnog preispitivnaja odnosa prema mladim, otvaranje perspektiva i ukidanje klasnih i socijalnih razlika. U levičarskim krugovima pojavljuje se teza koja eksploziju omladinskog nasilja povezuje s podatkom da su u okviru mera štednje smanjena aktivnost socijalnih centara, socijalne pomoći i davanja, ukidanje školarina i podizanje cena za studije na fakultetima. Osim toga, loše socijalno stanje, beda i siromaštvo, visoka nezaposlenost i život na mraginama društva su dodatno uticali na nezadovoljstvo i radikalna ponašanja.

Neoliberalizam, deregulacija, privatizacija …

Razlozi nezadovoljstva mladih širom sveta, posebno u Arapskom svetu, pa i u Londonudirektna su posledica sadašnjeg sistema kapitalizma, posebno anglo-saksonskog modela, koje je prihvaatio IMF i svetska banka. Razmere nejednakosti, produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih, nejednaka i neefikasna distribucija bogatstva i zarada treba tražiti u primeni neoliberalnog koncepta. Naime, početkom 1990 godine termin “Washington Consensus” označio je primenu liberalnog koncepta od strane najrazvijenijih zemlja, posebno USA i Velike Britanije. Videti više o konceptu:http://www.cid.harvard.edu/cidtrade/issues/washington.html

U osnovi, Vašingtonski sporazum definiše koncept koji podrazumeva sledeće mere i opcije:

1. Fiskalnu disciplinu
2. Preusmerenje javnih troškova
3. Reforma taksi i poreza
4. Liberalizaciju interesne stope
5. Konkurentniji mehanizam razmene valuta
6. Liberalizacija trgovine
7. Liberalizacija priliva stranih direktnih investicija
8. Privatizacija
9. Deregulacija, posebno uvoza-izvoza i uloge države
10. Sigurnost imovinskih prava.

Koncept je postao opčteprihvaćena praksa ponašanja IMF i Svetske banke, koje bi se mogli opisati s dva termina ‘neoliberalzam’ i ‘globalizacija’, koji su u potpunosti odbacili koncept ‘države blagostanja’ i posebno, ravnopravnije, pravičnije raspodele i distribucije zarada. Politika primene donela je do potpune zavisnosti, zaduženosti i kolapsa nerazvijenih država u svetu. Siromaštvo i jaz između bogatih i siromašnih se produbljuje. Taj jaz je danas veće nego ikada i veći je nego pre pedeset godina. Tako, na primer, Britanija kao jedna od najjačih svetskih ekonomija koja ima veći jaz između bogatih nego tri četvrtine članica OECD. O tome videti više na linku: http://uk.reuters.com/article/2011/08/09/uk-britain-riot-contrast-idUKTRE7785XQ20110809

Naravno, navedene mere, u zavisnosti od pozicije, ideoloških opredeljenja, ugla ponašanja, mogu da se vide i na pozitivan i negativni način. Model je napravljen po meri bogatijih i razvijenijih država koje mogu da se nose s otvorenim, konkurentskim i modelom ekonomija. Razvijenom svetu, posebno multinacionalnim kompanijama trebalo je tržište – podjednako, za sirovine i nove proizvode. Nije ni čudo da je danas Balkan, posebno prostor bivše Jugolsavije – otvoren, nespreman i zatečen – kako i na koji način da postavi i definiše ekonomske strategije spram velikih, efikasnih i neumoljivih korporacija. Pritom, nametnut je koncept private svojine i razvoj malih i srednjih preduzća koji neće moći da se dugo nosi s konkurentskim ekonomijama. Pritom, državna preduzeća su uništena u sirovoj, korumpiranoj privatizaciji jer ideološki nisu izdržala test pred novim ‘demokratskim izabranim Vladama’. Koncept takozvanih – javno privatnih partnerstava, ili down-sizinga ili kreiranja malih preduzeća od strane velikih preduzeća koja su u vlasništvu države nisu odgovarala samo za tranzitne ekonomike.

Koncept je doneo moć i prosperitet najrazvijenijim državama zadržavajući process dominacije formiranjem novih oblika neokolonijalizma. Model je uspešan i efektan u poslovima izvoza, trgovine, kontroli tišta i kontroli procesa globalizacije. Međutim, manje je uspešan i gotovo neefikasan u kriznim situacijama, socijalnoj stabilnosti, eleminisanju bede i siromaštva.

Zarade ili pohlepa – razmere nejednakosti

Razmere nezadovoljstva mladih treba tražiti i u totalno poremećenim sistemima vrednosti, posebno razumevanja pojma bogatstva i zarada. Razmere bogatstva, raskoši i luksuza pojedinaca su toliko dovedene do apsurda da reč sistem, raspodela i zarada po osnovu rada i sposobnosti apsolutno su izgubile smisao. Nedavno je Financial Times (juni 2011, str. 19) objavio vest da su u 2010 godini zarade 15 svetskih vodećih bankara porasle za 36 odsto i dostogle su iznos u proseku od 7. 9 miliona dolara. U isto vreme, prosečni prihodi su porasli samo za 2.9 odsto. Tako, na primer, Lloyd Blankfein, director Goldman Sachs banke u 2010 bio je plaćen 14 miliona dolara što je za 14 put više nego u 2009. To i nije tako mnogo s obzirom da je 2007 bio plaćen 70 miliona dolara. Da bi ste stekli predstavu o platama bankara navodimo nekoliko primera za ukupne zarade u 2010: Jamie Dimon, Direktor JP Morgan Chase banke, $20, 776, 324; John Stumpf, Wells Fargo, $17,568,387; James P. Gorman, Morgan Stanley, $14,854,049; Brady Dougan, Credit Suisse, $11,807,725; Stephen Hester, Royal Bank of Scotland, $11,537,346; Michael Geoghegan, $8,980,695; Josef Ackermann, Deutsche Bank, $8,548,380; Eric Daniels, Lloyds Banking Group, 8,367,953; John Varley, Barclays, 5,945,946. Takođe, treba da znate da i direktori i CEO vodećih komanija u svetu nisu manje plaćeni. Tako,na primer, u 2010 CEO od 500 kompanije na S&P bili su u proseku plaćeni 11 miliona dolara.

Da li se zarade i uloga navedenih biznismena i bankara može braniti ekonomskom logikom ili doprinosom u poslovanju tih banaka? Koliki bi trebao da bude raspon zarada između najviše plaćenih i osnovne zarade? Da li su te zarade uistinu zarađene i odmerene po meri indikatora perfomanci? Sudeći po poslovanju Britanskih banaka – Lloyds, HSBC, Royal Bank of Scotland i Barclays, oni nisu bili na visini zadatka. Te banke su dovedene do ivice bankrotstva i Vlada ih je spasla, tako da sada Loyds sa 40 a RBS sa 64 odsto u vlasništvu države.

Kolaps moralnih kodeksa ponašanja i etičkih vrednosti

Leberalni koncept kapitalizma, oličen u Fridmanovom stavu, koji je u poslednjih nekoliko decenija internalizovan i prihvaćen od mnogih biznismena – da ukoliko se prihvati liberalni model u kojem će svako slediti svoj lični interes u potpuno slobodnom delovanju tržišnih snaga, posebno, ponude i tražnje, to će dovesti do razvoja pozitivnih normi ponašanja, moralnih normi, koje će ‘magično’ razviti i uspostaviti etičke norme ponašanja. Nažalost, razmere krize kapitalizma, posebno najnovija bankarska kriza, pokazali su da taj koncept i ideje ne mogu da iznedre prosperitet i razvoj svih, posebno siromašnih, neobrazovanih i manje privilegovanih. Fridmanovo verovanje, oslonjeno na Smitov koncept ‘nevidljivih ruku’ i apsolutnu dominantnost‘inresa pojedinaca’ i ‘profita’ kao osnovnog cilja privrednih subjekata, nisu dali i ne daju optimalna rešenja. Tržište sve više postaje neefikasan mehanizam u kojem se linije razgraničenja između legalnih zarada i velikih prevara – teško vide i prepoznaju. Vrhovni jevrejski rabaj u Velikoj Britaniji, Jonathan Sacks, lepo je prepoznao i razmere i posledice tog ponašanja, “ … Kada se sve ono što je važno može da se proda i kupi, kada se dogovor može raskinuti jer nam više ne odgovara, kada kupovina postaje spas i osnovni smisao a reklamni slogani postaju naša molitva, kada se naša vrednost meri našim zaradama i koliko trošimo, onda tržište, na dugi rok, uništava osnovne vrednosti, na kojim počiva i od kojih zavisi.” Videti, The Ethical Mind, Harvard Business Review, mart 2007, str. 51 – 56.

Bez pravednijeg uređenja odnosa, efikasnije i pravičnije raspodele dohotka i zarada, više socijalne pravde, ravnomernijih taksi i oporezivanja, … tj. stvaranja socijalnog sistema po meri socijalnog kapitalizma i društava Severne Evrope, neće se moći razviti društva s nekim od ideala s kojim je moja generacija odrasla, poput, bratsva, slobode i jednakosti.

Miodrag S. IVANOVIC