- Why I Was and Remain a Yugoslav - June 2, 2025
- Analysis and evaluation of the final version of the PhD text – The most importan questions - July 16, 2024
- Leadership andself – assessment: how to find the best way to improve yourself? - February 29, 2024
U utorak 21 juna 2010 navršava se deset godina od smrti Slobodana Inića, značajnog autora u oblasti socioloških i političkih nauka. Ovo je tekst o kućnom i porodičnom prijatelju, dragom čoveku i uspomena na dramu i okolnosti raspada bivše Jugoslavije. Tekst je pripremljen povodom štampanja odabranih članaka, tekstova i osvrta koje će objaviti Demokratska stranka povodom smrti Slobodana Inića kao jednog od osnivača te stranke.
Umesto uvoda …
Nakon dvadeset godina života u Engleskoj želim ovom prilikom da iznesem osnovna lična sećanja na razgovore, preispitivanja i naše lično i porodično prijateljstvo; ličnu dramu rastanka i oproštaja u junu 1992 godine kada sam s porodicom napustio Beogard, i na kraju da pokušam da zamislim i odslikam osnovne ideje kako bi Slobodan danas reagovao na dogadjanja i događaje u današnjoj Srbiiji. Istovremeno, ta lepa prilika da nešto kažem o Slobodanu je i još uvek tanana muka rastajanja i opraštanja koja traje svih ovih godina. Tako je to i sa svim onim dragim i bliskim prijateljima, poznanicima, s kojim sam radio, znao ili drugovao, uključujući i mog pokojnog oca, kojim nisam mogao da dođen na sahranu. Izgubljena prilika ličnog opraštanja od najbližih, bar za mene, jedna je od najtežih iskustava stradalnika, izbeglica i drame započinjanja novog života u zrelim godinama. Narodna kletva ’da bogda imao … pa nemao’manje je bolna od te izgubljene prilike da se oprostimo, da ožalimo i podelimo gubitak s najbližim.
Sećanja i privatno viđenje Slobodana, namenjena su svim onim koji ga nisu poznavali. Želeo bih da pronađem i opišem suštinu njegove u osnovi krhke, osetljive i dobroćudne ličnosti koja ga je odvajalo od svih nas i intelektualaca tog vremena, da na rastuće zlo i sunovrat jednog naroda progovori pošteno i otvoreno rizikujući vlastiti život i život onih koji je najviše volio. Moralne razvaline između dobra i zla, koje su u tom vremenu bilo toliko zaoštrene, da su vremnom dovele do toga da je prosto bilo stid i greota biti svedok tog opšteg i gotovo univezalnog ljudskog stradanja. Nemoć da se bilo šta ljudski smisleno, racionalno i logično uradi u praktičnom smislu, nemoć da se to objasni na filozofsko-teorijskom planu i posebno izdaja partije u čijem je osnivanju učetovao, i prijatelja, do kojih je držao doveli su ga gotovo do pomirenja i svesti o životnom besmislu. Ipak, nadu i volju za boljim, pravdenijim i uređenijim odnosima između ljudi i unutar zajednice, nije nikada gubio.
Na kraju, ostala je samo ta njegova lična donkihotovska borba i svest o tome da pošten i običan čovek mora javno da se anagžuje i progovori: prvo, da se zločinci i nosioci zločinačke politike moraju osuditi i opominiti; drugo, da se sa svim kalkulantima i zagovornicima taktiziranja s nacionilzmom mora iz dana u dan obračunavati s prezirom koje, ponekad, dostiže razmere žestokog obračuna; treće, da se stradalnicima, nesretnicima i svim onim koji su bili zatečeni, izgubljeni, posebno njegovim Bosancima, ponudi bilo kakvo moralno i racionalno obrazloženje i osuda pošasti i zločina, i na kraju, da se izmanipulisanoj mladosti Srbije koja je bila žrtvovana ’za očuvanje Srpstva’ pošalje kakva takva poruka razuma. U osnovi svega, Slobodan je želeo da ukaže na mogućnost pravednijih, racionalnijih i uređenijih odnosa unutar društva po meri čoveka, njegove lične sreće i jedinstvenog progresa.
Sećanja, druženja i rastanak …
Sećanja na prijateljstvo sa Slobodanom pokušaču da prikažemm u nekoliko dramatičnih okolnosti u kojim smo pokušavali da razaznamo uzroke i posledice teškog vremena u kojim smo živeli.
Tokom mog prvog boravka u Londonu u leto 1990 godine Slobodan mi je dao sve svoje kontakte koje je imao od svog prethodnog boravka. Preporučio me je Desimiru Tošiću s kojim ću započeti lepo prijateljsto sve do mog napuštanja zemlje. Poznanstvo s gospodinom Tošićem približili su me Demokratskoj stranci, njegovim osnivačima i još više je intenziviralo druženje sa Slobodanom. Bio sam svedok njgovog udaljavanja i raskida sa strankom i najvećim brojem osnivača inače njegovih bliskih prijatelja i istomišljenika. Razloge dramatičnog razloza shavtio sam u proleće 1992 kada sam zajedno s Tošićem nekoliko puta sedeo i odlazio u klub demokratske stranke. Povod je bila prilika da se počne raditi na ekonomskom programu stranke. U tih nekoliko navrata shvatio sam sa zaprepašćenjem da su ’demokrate’ mnogo više nacionalno određene, opsednute i zagrižene spram mog umerenog i bezazlenog Jugoslovenstva, koje se raspadalo u krvi, zločinima i totalno pomerenim ljudskim i moralnim vrednostima. Od Slobodana sam učio i upozoravao me je da ne očekujem da će ti obrazovani, ugldeni i već u podmaklim godinama ‘demokrati’ imati mudrosti da povuku crti između nacionlane određenosti i patriotizma. Nisu je imali! To je bio konačni i odlučujući momenat suočavanja s istinom da se, po svaku cenu, morao tražiti spas. Ništa tada i nijedna okolnost nisu nudile nadu. Nažalost, pogrešna zloupotreba istorije, narastajući i sirovi i bezobzirni nacionalizam, osiona vlast oličena u despotskoj ličnosti, neodlučna i podeljena Evropa i posebno, dezorijentisani i izmanipulisani narod – zokružili su tragični i suženi okvir života.
Tokom devedesetih godina često sam se družio sa Slobodanom u kojem smo razgovarali dugo, uporno i istarjno pokušavajući da razaznamo – kako i na koji način preživeti zamke okolnosto u kojim smo se našli. U tim razgovorima, ja sam više slušao, pitao i proveravao moralne standrde oko moje odluke da napustim zemlje. Slobodan je objašnjavao i racionlizovao sve moje nedoumice i muku opraštanja Njegovi saveti bili su mera svih mojih odluka oko izlaska iz zemlje, odlaska u Englesku i uzimanje azilantskog statusa. U tim vremenima nisam imao mnogo prihvatljivih rešenja i izlaza – kao bivši i rezervni oficir JNA, oženjen lepom i obožavanom Katolkinjom s dvoje dece, i sve upornijim predlozima da je moje mesto u bojnim redovima pod obroncima Majevice i već zahvaćenog konfliktima varošice Zvornik. Nakon dugih šetnji i tih razgovora, obično smo pili kafu u hotelu Jugoslavija. Obično, Slobodan je naručivao kafu, kiselu vodu i rahatluk, i znao je da po meri najlepše bosnakse tradicije uživa – kafu je pio polako. Pušio je mnogo. U jednom od lepih druženja pitao me s osmehom – šta ćeš, kud ćeš i kako ćeš preživeti? Zatečen i iznenađen odgovorio sam i za mene neočekivanom odgovoru, … naučiću da ozidam zid, pravilan, čist i lep, … na tome je ostalo. Kasnije, u Engleskoj, kao izbeglica, svaki put suočen sa suženim mogućnostima, velikim zahtevima i mukom prilagođavanja na objektivizirano tržište radne snage – da se samo vredi onoliko koliko je tržište spremno da te plati, vraćala su se sećanja na Slobodana i njegovo pitanje. Svih ovih godina sameravam se s tim olako izrečenim odgovorom i varljivošću izgovorene reči. Kasnije, razmeo sam lepu arapsku priču i pouku zašto je božiji izaslanik od Boga tražio da mu podari duži vrat, poput žirafe – želeo je da, ima mogućnost da zaustavi i prekine izgovorenu i pogrešnu reč.
Izolacija, samoća i razlaz s mnogim ’prijateljima’
U već tragično zaoštrenim vremenima i izopćenosti za sve one koji su ukazivali na umerenost, tolerantnost i koji se nisu svrstali u redove za odbranu srpskog nacionalnog interesa opcija je bila – izolovanost, osuda i mržnja, ne samo od režima već i od najbližih i komšija. Lomila su se prijateljstva po meri tadašnjeg režima – za, ili protiv nas. Iz Beograda, koji je ispraćao tenkovske kolone na Vukovar s cvećem, odobravanjem i u kojem se za vreme najžešćeg bombardovanja Sarajeva orila pesma novo probuđene četničke i nacionalističke ideologije otišao sam iz Beograda. U jutro 25 juna 1992 godine Slobodan i njegova Dušica, i moj dragi i verni prijatelj Slavko Jovanović, bili su jedini koji su nas ispratili na put u neizvesnost. Slobodana i Dušicu smo zamolili da uzmu ključeve od stana. Ta vrsta molbe se traži samo od ljudi u koje imate iskonsko i istinsko poverenje. Nisu nikada molili za sebe ili da smeste svoje najbliže koji su svi bili izbeglice i iz Bosne. To je i danas jedna od mojih tuga što nisam znao ili umeo da njemu izađem u susret, možda bi nešto ispalo ili bilo drugačije.
Drama izbora. Napustio sam zemlju. Slobodan je ostao. Tada i dan danas se čudim kako je taj tihi, odnegovani i u osnovi stidljivi čovek – i veliki idealista smogao snage i hrabrosti da se suprostavi zlu. Naslućivao sam u našim razgovorima da ni sam nije verovao da to zlo i nesereća može da se ublaži, objasni, najmanje da se pobedi. U toj nameri suprostavljanja Slobodan je bio i naivan u najlepšem smislu reči koju su imali najbolji pripadnici leve ideje – vera u bratsvo, slobodu i jednakost. Nošen iskonskom idejom poštenja, odnegovano i usađeno u uglednoj porodici iz Goražda, postao je stranac u vlastitoj zemlji. Tu negde rodio se otpor i poriv da se služi dobru i pravdi i po svaku cenu. Slobodan, negde nije mogao ’protiv sebe’ i nije mogao da se odrekne principa humanosti, čovekoljublja i ljudske solidarnosti posebno u nesretnim vremenima. U bolnoj i gotovo tragičnoj ogorčenosti pružio je otpor nosiocima vlasti, protagonistima nacionalzma, kriminalcima, lopovima, ubicama … pisao je, opominjao, ukazivao i ništa nije zauzvrat očekivao. Ostao je sam i u poslednjim danima života osećao se jako usamljen. Nije pravio kompromise, bio je nepotkupljiv i na gluposti i neprcipijelnost reagovao je plahovito, žučno i raskidao je i duge i drage veze i duga prijateljstva.
Zaborav i kratkoća sećanja na one koji prerano odu
Da li su ti bolni razlazi i raskidi uticali na to da je Slobodanovo delo pomalo i zaboravljeno. Možda! Dvadest petog marta 1999 godine Slobodan je napustio Beograd i otišao u Sarajevo. Da se spasi i skloni i ponegde u osnovi pokaže i da sam prihvati krivicu naroda kojem je pripadao, da se izvine za zločine i, da preuzme osudu i da pogleda taj svet u oči. Sarajevo ga je prihvatilo i, volio bih, da to ne zaboravi kao lični i moralni čin jednog velikog čoveka. Možda će, jednom rodni Zrenjanin i Goražde, gde je proveo svoju maldost, imati snage i mudrosti da obeleži kuću u kojoj je Slobodan rođen i gde je kasnije živeo. Posetio je Goražde krajem maja 1999 godine i to je bio njegov poslednji put susreta s paklom na zemlji. Obišao je stan u kojem je rođen, video komšije i susreo se petom porodicom koja je živela u porodičnom stanu, i s majkom kojoj su ubili ćerku od pet i sina od osamnest godina. U prolazu pozdravio je druge komšije i iz iste zgrade kojim su ubijena dva sina! Uz pozdrav, ljudski i tiho podsetio je i predstavio se. Odgovor je bio, … ’ne poznajem ja nikakve Iniće’. Tu negde i tih dana načeto je zauvek, inače krhko, Slobodanovo zdravlje.
Na kraju, možda bi Slobodanovi prijatelji s Fakulteta političkih nauka i iz Beograda i Sarajeva, mogli da pokrenu i ustanove nagradu ili da godišnje dodeljuju medalju mladim studentima iz socilogije ili politikologije za angažovane radove i povezivanje i širenje ideje tolerancije, suživota i međusobnog poštovanja na tim prostorima. Te vrednosti moraju se razvijati s istim žarom, istrajnošću i angažmanom s kojim je to činio i radio i Slobodan Inić. Nažalost, bojim se da za te lepe ideje nama nedosatje dara i mudrsoti da obeležimo živote onih koji su živeli zarad bolje ljudske zajednice i ideje čovekoljublja.
Uspomena na Slobodana, obavezuje me da ovom prilikom ,ukratko ukažem na ulogu njegove supruge i vernog saputnika Dušice. Svih godina, koliko sam se družio sa Slobodanom, ona je bila njegov verni pratilac, uvek istrajno i uporno da mu olakša i pomogne i da ga oslobodi svih obaveza. Slobodanov rad je za Dušicu bila svetinja i činila je sve i kao supruga i kao čovek da mu obezbedi sve uslove s dirljivom istrajnošću – nežno i ponosno. Tako je to i danas, dani i život su posvećeni očuvanju uspomene na njenog Slobodana. Ta potpora, ljubav i dirljiva podrška doprineli su da Slobodanu i bude ono što je bio, što je i kako je radio
Tragičan raspad zemlje, prerana smrt i pouka
Slobodanov život je prosto odživljen i usporediv je sa sudbinom zemlje u kojoj je živio. Tragičan raspad zemlje doživeo je teško, s mukom i pokušao je da te iracionalne sile mržnje, nacionalizma i opšte nesreće objasni racionalno i razumno. Nije uspeo ali nije ni odustajao. Da je živ, tako bi to radio i činio i danas …Slobodan je živeo, stasao i razvijao se i kao čovek i analitičar različitih perioda razvoja bivše Jugoslavije. Počeo je da piše kao mladi i odani komunista i završilo se s etiketom anarholiberalizmom, ili su to tako drugi nazvali. Kasnije, kritikovao je zlo narastajućeg velikosrpskog nacionalizma, drugi su to nazvali izdajom i odsustvom sluha za istorijski trenutak u kojem se srpski narod nalazio. Poslednje faze opšte nesreće platio je životom, kao i mnogi drugi. Taj životni put Slobodana Inića. mnogi danas pokušavaju da analiziraju spram političkih opcija, dnevno-političkih kalkulacija i osude Titovog režima. Najčešća i namerna greška jeste što se preko Slobodana i njegovog rada pokušavaju da se obračunaju s Titovim režimom, istorijskim dometom bivše i nestale države i njenim vrednostima na kojim je počivala.
Osnovne poruke Slobodanovog rada mogu da budu fundamentalni osnov za uređenje, razvoj i unpaređenja prosperiteta Srbije i sretnijeg života njenih građana. U vezi s tim, želeo bih da verujem da ideja štampanja izabranih Slobodanovih tekstova mogu da nam pomognu:
(1) da nastojimo da samerimo, smirimo i usmerimo razvoj Srbije spram veličine, značaja i uloge malih naroda,
(2) da definišemo budućnost Srbije na dugi rok po meri svih njenih građana;
(3) da mudrije i racionalnije razvijamo odnose, relacije i diplomatski reciprocitet s državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije;
(4) da prihvatimo, uređujemo i razvijamo pravičniji sistem društvenog uređenja koji će se zasnivati na većoj jednaksoti građana, pravičnijem sistemu raspodele, jednakim šansama za uspeh manje sposobnih, manje privilegovanih i manje nadarenih;
(5) da razvijamo modele društva, države i zajednice u kojoj će se više uvažavati profesionalizam, sposobnost i znanje od partijske pripadnosti i discipline;
(6) da pokušamo da obezbedimo istorijsko jedinstvo, saglasnost i minimalne zahteve u odbrani nacionalnih interesa u jedinstvenom savezu svih progresivnih snaga današnje Srbije, i na kraju,
(7) da učinimo napro da buduće generacije odnegujemo kao radne, marljive i vredne građane koji samo sposobnošću, znanjem i umećem mogu da pomognu razvoj siromašne, zaostale i otadžbine koja je u nedavnim istorijskim raspletima izgubila obraz.
Tek i u meri u kojoj ostvarimo neke od navedenih ciljeva Slobodanovo delo i život ima svoj smisao i značenje. Tragičnost Slobodanovog života dobiće racionalnost, razum i ideal kojim je težio. Istovremeno, napor demokratske stranke da objavi radove svojih osnivača biće u potpunosti ispunjen, posebno zarad ideje onih koji dolaze i koji će nositi ideje demokratskog razvoja ove zemlje.
Miodrag S. IVANOVIC
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.