Liberalizam, nejednakost i siromaštvo …

Apsolutno verovanje liberalnih ekonomista u tržište, mehanizam alokacije resursa, efikasnost ponude i tražnje da realno i objektivno valorizuje faktore proizvodnje, posebno radne snage, dobija razmere neodrživosti. Metafora o ’nevidljivoj ruci’ Adama Smita  i mišljenja da će interesom vođeni pojedinci u međusobnim odnosima zavisnosti i zajedničkom radu promovisati prosperitet i opšte dobro u korist društva u celini doživela je totalan krah. Liberalni, posebno anglo – saksonski model kapitalizma čiji su osnovni predstavnici USA i Velika Britanija sve više pokazuju širenje i rast siromaštva, nejednakost i odsustvo brige za najosetljivije kategorije stanovništva, nezaposlene, invalide i decu.

Razmere bede i siromaštva kombinacija su više faktora od kojih su najuticajniji elitni pristup, konzervativna idologija (apsolutna uloga tržišta, slaba uloga države, loša distribucija zarada,  smanjene takse, privatizacija i monopoli, smanjeni troškovi, razorena država blagostanja, drastično smanjeni socijalni izdaci), indiferentan stav institucija sveta (WTO, IMF, WB), uništeni sindikati, odsustvo levih i logičkih alternativa, dominacija kapitala i tako redom. Kada tome dodate sarkazam, ignorantnost i gramzljivost korporativnih i političkih elita onda je nepotizam, korupcija,  beda i siromaštvo, migracije, savršen i zatvoren krug tragične slike današnjeg sveta.

1. Izvršni direktori FTSE 100 zaradili su godišnju zaradu do 13.00 sati u petak 4. januara ove godine

Britanski institut Chartered Institute for Pesrsonal Development – CIPD u saradnji sa High  Pay Cenreobjavili su Izveštaj o platama i zaradama Izvršnih direktora kompanija FTSE 100 (Executive pay: review of FTSE 100) u avgustu 2018. godine. Nalazi i ocene izveštaja našli su se na svim stranama vodećih listova i magazina u Velikoj Britaniji u prvoj nedelji januara 2019. godine. Naime, izvršni direktori, su te prve radne nedelje, od radnog utorka, samo nakon tri dana, tog petka ili kako ga nazivaju ’Fat Cat Friday’ zaradili više od prosečne godišnje zarade u Velikoj Britaniji koja iznosi 27,574 funte stelinga. Po računicama, ispada, da je prosečna zarada vodećih FTSE 100 Izvršnih direktora 1,020 funti po času. Prema izveštaju, izvršni direktori su prosečno zaradili s bonusima, 3.926 miliona funti, 2017. godine. Do zarade po času od 1,020 funti, došlo se njihovim radom od 12 časova po danu, 320 dana u godini!

Prosečne plate izvršnih direktora porasle su za 11 posto u 2017. godini u poređenju s rastom plata zaposlenih koji je iznosio samo 2 posto. Prema izveštaju, najviše plaćen izvršni direktor u 2017. godini je Jeff Fairburn iz Persimmon plc koji je dobio 47.1 miliona funti, gotovo 22 puta više od plate u 2016. godinu. Simon Peckham iz Melrose Industries plc dobio je 42.8 miliona funti, što je 43 puta više od plate za 2016. godinu. Odnos zarada između direktora FTSE 100 i zarade radnika je 145:1, što je više nego prošle godine (128:1 u 2016. godini i 146:1 u 2015. godini).

Drastične i neopravdane razlike u platama smanjuju šanse za prosperitet, normalan život i rad bez stresa i depresije. Visoke i zarade koje nisu mera rada, uspeha i zasluga top menadžera već su rezultat smanjenih troškova, minimlanih zarada i fleksibilnih ugovora s kojim ne možete da započnete normaln život, da kupite kuću, platite za dečije obdanište ili da školujete decu. Muka življenja često se završava stesovima i depresijom i zato i nije čudo što je svaki osmi zaposleni u Velikoj Britaniji od 32 miliona radnika bio bar jednom suočen sa mentalnim oboljenjima, pre svega stresom i depresijom. Tako na primer, 595,000 radnika,   na radnom mestu, pati od stresa, depresije ili anksioznosti (nove ili dugotrajne) u 2017 – 2018. godini. Kao posledica toga, izgubljeno je 15.4 miliona radnih dana. Videti više:  Work related stress depression or anxiety statistics in Great Britain, 2018.

Stanje nejednakosti kao rezultat neravnopravne raspodele prihoda i zarada doprinelo je drastičnom raslojavanju i podeli na siromašne i bogate. To više nije tradicionalna podela između nerazvijenih kontinenata Azije i Afrike i ostalog dela sveta već karakteristika najbogatijih zemalja. To stanje najbolje pokazuje piramida raspodele globalnog bogatstva. Pogledajte piramidu, sve je očigledno i možete sami da naslutite otkud i zašto se uvode radnicama pelene tokom radnog vremena. Više videti: Business Insider.

Razmere disproporcija su se još više pogoršale u poslednjih pet godina. Taj jaz se i dalje produbljuje bez bilo kakvih naznaka i promena!

• Šta da se radi?

Umesto da odnosi zarada budu samo deo završnih izveštaja predlaže se da:  prvo, u izvršnim i poslovodnim odborima budu izabrani  predstavnici radnika da bi ukazivali i borili se za fer, uranotežene i logične zarade;  drugo, da se odnosi zarada unapred znaju, precizno definišu i da su kriterijumi poznati i transparentni;  treće, da se komplikovane i prikrivene šeme obračuna plata, koje su vezane za akcije,  zamene jednostavnijim sistemom osnovnih zarada; četvrto, visoke zarade izvršnih direktora trebale bi da budu vezane i za rezultate koji se odnose na život, uslove i rad radnika,  njihov trening i razvoj, bolje i usklađenije zarade; peto, odgovornost za razvoj društva, zajednice i ekološki uticaj na okolinu, tj. korporacijska društvena odgovornost – CSR mora da bude mera tih enormnih zarada. Odnosi zarada u Velikoj Britaniji su još i podnošljivi za stanje koje je već dugo legalizovano u USA. Tamo, na primer, izvršni direktor lanca za spremanje brze hrane prima 1,203 puta više od zarade običnog radnika. To nije ni čudo, ako se zna, da je od 1979. godine zarada top 1 % rasla po stopi od 136 posto a zarada manje plaćenih radnika opadala po stopi od minus 5 posto.

Razmere zarada između izvršnih direktora i radnika u USA prema istraživanju Harvard Business Review  je poznat i dokumentovan.

Odnos zarada je 356 prema jedan. Rezultati javnog ispitivanja potvrdili su da je taj odnos 20 prema jedan! Možete da zamislite kolika je tajnovitost i propaganda oko tih relacija. Stručnjaci Harvarda smatraju da optimaln odnos treba da bude 1: 8. Laburisti Velike Britanije se zalažu da taj raspon u javnim preduzećima bude 1: 21. Taj predlog dočekan je kao jeres i komunistička ideja.

Dominacija ’macho’ ili muške kulture s malo elementa raznolikosti i ravnopravnosti je sledeći problem. Naime samo sedam izvršnih direktora FTSE 100 su žene, što je porast od šest u 2016. i pet u 2015. godini. Ako bi promocija žena na vodeće pozicije rasla po stopi od jedne ’nove’ žene za najvišu poziciju trebale bi još 43 godine da žene čine 50% od FTSE 100 izvršnih direktora.

Kompletan proces nagrađivanja odavno je poremećen ideološkim procesom liberalizma i konceptom tzv. talenata i super zvezda koji su kreatori vrednosti, zarada i prosperiteta. Isti koncept triple-down ekonomije po kojoj će se nagrađivanjem najboljih na vrhu, 1 posto najbogatijih, preliti dobrobit i blagodet i za sve nas. Korporativno upravljanje i regulisanje odavno je postrojeno da služi liberalnim principima elite i najbogatijim. Zaboravlja se da kompanije posluju kao deo složenih i kompleksnih odnosa u kojem svaki deo i svaki zaposleni doprinosi rastu i razvoju. Da bi se zadovoljili epiteti i gramzljivost elite samo 34 posto FTSE 100 ima akreditacoju  Living Wage Foundations za plaćanje zarada (living wage) koje obezbeđuju normalan i pristojan život.

• Ko je kriv?     

Proces sadašnjeg upravljanja javnim i korporacijskim poslovima poremećen je i počiva na tzv. stakeholder analysis u kojoj dominiraju dva faktora za donošenje odluka – snaga (power) i interes. Dok se ne unapredi i obogati mehanizam interresnog upravljanja (stakeholder analysis) striktnim i dodatnim faktorima, kao što su moralna načela i etika poslovanja, neće biti poboljšanja. Taj proces mora da se unapredi i poboljša značajnim pomakom i razvijanjem koncepta socijalnih preduzeća (social enterprising). O tome ćemo više u nekom od narednih blogova.

Zaključak

Odavno nemam nikakvih iluzija u pravičnost sveta, dobrotu ljudi i ideale bilo kog društvenog sistema. Još se čudim, kao je moguće da smo pristali na stil rada i života u kojem je bogatstvo i raskošan život preči od elementarnih potreba miliona ljudi. Kako je normalno i časno da najbogatije zemlje na svetu, poput Velike Britanije, smatraju da je u redu da sedam i po miliona ljudi svakog dana ustaje u sedam ujutru i radi do sedam uveče i od tog svog rada ne može da pristojno živi? Zar je uistinu normalno da u toj istoj zemlji 3.9 milona dece živi u siromaštvu?

Miodrag  S. IVANOVIĆ