Javni sektor – reforme, otpori i modeli za promene

Kriza koja je zahvatila svet, posebno evropske zemlje, pokazala je nailčje i posledice po zaoštrenim socijanim sukobima, podeljenosti javnog mnjenja i velikom nezadovoljstvu građana. Zemlje poput Grčke, Irske i Portugala su spašene zajedničkim naporom EU.  Grčka je i dalje u dramatčnoj krizi i pred potpunim bankropstvom. Jedinstven i zajednički napor svih članica EU je neophodna. Velika novčana pomoć Grčkoj je i dalje potrebna. EU je podeljena i mogu se videti već pukotine nezadovoljstva građana na severu Evrope koji ne žele više da plaćaju, kaako kažu,  bahatost, neuređenost i korupciju južnih suseda. Moguća kriza se vec najavljuje u Španiji, Italiji … Po mogućim posledicama, sadašnja kriza i spašavanje Grčke već se ubraja u najveću krizu EU od njenog formiranja.

Tekuća drama i iskustva EU, posebno pritisak njenih građana, nametnuće nove standarde i aršine za pristupanje EU. Šta mogu da očekuju zemlje poput Srbije? Prvo, efikasnost reformi, uređenost i evropski standardi ponašanja biće osnovna mera spremnosti pojedine nacije za pristupanje EU; drugo, neefikasnost, neuređene zone, posebno korupcija neće se tolerisati; treće, javni sektor će morati da zadovolji opšteprihvaćene standard efiksanosti, rada i poslovanja; četvrto, građani će morati da private nove vrednosne principe rada, ponašanja i preuzimanja odgovornosti za lični prosperitet i stabilnost svojih porodica; peto, mala i srednja preduzeća, partnerstva između javnih i privatnih organizacija biće osnovna poluga uređivanja, reformi i zamajac velikih investicionih projekata.

Ograničenja reforme i promene …

Racionaizacije, ‘down-sizing’ ili bolje receno uređenje javnog sektora  su prvi i najznačajniji korak tih reformi iz nekoliko razloga: prvo, javni sektor je bastion neformalnog i uticajnog lobija tzv. politickih koalicionih partnerstava; drugo, reforme ne mogu i neće otpočeti bez političkog blagoslova političkih partija i sivih i neidentifikovnaih centara moći; treće, čelne pozicije i poslovodstvo je postavljeno i odabrano po političkim  a ne po profesionalnim standardima i četvrto, institucionalni i pojedinačni otpor promenama je veliki i organizovan s jakim lobijima moći koji je uticajan i isprepletan u svim sferama društva. Pripremanje javnog sektora za reforme i promene je prvi i najvažniji cilj i tek nakon toga mže doći do izražaja znanje i profesionalizam koje je takođe ograničeno i upropačćeno u sprezi politicke lojalnosti, korupcije i podmitljivosti u poslednjih dve decenije.

Rekonstrukcije i racionalizacija  javnog sektora

Proces reformi meren sa stanovišta vremena i mogućih promena i uticaja na kompletnu trasnformaciju druđtva i svest građana je dug, komplikovan i zahtevan process. To podrazumeva reformu sistema vrednosti, posebno građanske svesti, reform društva i reform javnog i privatnog sektora.  Izgubljene godine brze, neefikasne i sive privatizacije neće se moći otkloniti ni lako ni brzo. Razmere i složenost reformi danas ćemo pojasniti,  uktarko, samo prikazivanjem procesa ili fazi reformi kod preduzeća i javnog sektora. Model je definisan od strane Beatty & Ulrich 1991 godine. Više o modelu možete videti na linku: strana 334,http://www.scribd.com/doc/7077962/Strategy-Safari-Mintzberg. Predloženi process reformi je i danas aktuelan i primenjiv. Taj process se sastoji od nekoliko faza. Svaka faza je preduslov za sledeći korak. Osnovne faze su:

• Faza rekonstrukcije koja se sastoji od dve osnone aktivnosti – ‘downsizing-a’ koja se odnose na smanjenje broja zaposlenih i obezbeđivanje uslova da organizacija može da obezbedi funkcionisanje ‘core’ ili osnovne delatnosti; drugi posao ili zahtev rekonstrukcije je tzv. ‘delayering’, odnosno smanjivanje broja nivoa u okviru postojeće organizacione structure da bi se na taj način ubrzali  procesi  komunikacije i da se reformišu tzv. hijerhijske organizacione strukture u ravne, otvorene, dinamične i timski organizovane i uređene organizacije.
• Ukidanje i eliminisanje birokratije i birokratskih procesa tako da se obezbedi transparentnost, inovativnost, poverenje i zadovoljstvo zaposlenih. Formalni procesi i procedure treba da postoje u jednostavnim i čistim formama. Procesi i poslovi koji se odnose na izveštaje, sastanke, odobravanje novih poslova i ideja, posebno merenje uspeha i performanci treba da bude pojednostavljeno, trasparentno i dostupno svima. Zaposleni treba da znaju jednostavna pravila ponašanja,  promocije i poslovne procedure i standarde opšteprihvaćenog ličnog ponašanja. Postupci za inicijative, unapredjenja i uštede treba da budu jednostavna i  uprošćena. Svi zaposleni treba da imaju iste uslove, iste šanse i isti tretman.  U meri u kojoj se obezbede te pretposatvke može se preći na sledeću i veoma važnu fazu.
• Zadovoljstvo, motivacija i satisfakcija zaposlenih jedna je od osnovnih pretpostavki uspešnih organizacija.  Definisanje osnovnih principa funkcionisanja organizacione strukture s tačno definisanim odgovorima na sledeća pitanja: (1) Specijalizaciju poslova, koja podrazumeva definisanje poslova, zahteve i standard koji se traže od onog koji se zaposljava; (2) Departmentalizacija (organizovanje i grupisanje poslova po departmanima); (3) Linije kontrole; (4) Obim i nivo kontrole (Span of control); (5) Centralizacija ili Decentralizacija, i (6) Formalizacija. Dizajn i elemnti organizacione strukture odrediće i organizacionu kulturu ili ponašanja zaposlenih. Ukoliko postavimo principijelne i profesionalne relacije za strukturu i kulturu organizacije –odnos i relacije između snage, autoriteta i kontrole će promovisati znanje, integritet i profesionalizam. Ti složeni i zahtevni procesi i unapređenja moraju se konstantno generisati standardima kvaliteta kao što su TQM, ISO 9000, EQFM, 6 Sigma kvalitet, ISO 14 000 i principijelnom i doslednom politikom poslovodstva firme ili javnog sektora. Da bi se obezbedila ta vrsta ponašanja moraju se uvesti rigorozni standardi i kontrole koji su objektivni, nezavisni i nalaze se dominatno pod kontrolom građana ili delegiranih predstavnika. Upravo ta vrsta racionalnog kontinuiteta treba da se obezbeđuje u sledečoj fazi.
• Kontinuirano unapredjenje (Leen service & continuous improvement) je procesdefinisanja vizije, misije i osnovnih ciljeva poslovanja u odnosu na osnovne zainteresoivane strane (stakeholder analysis). To je  je prva pretpostavka u uspostavljanju efikasnih relacija između sviiih onih koji obezbedjuju ulazne impute za proizvodnju i obavljanje servisa, poput,   partnerskih organizacija, dobavljača, finansijsjih i drugih organizacija i onih koji kupuju proizvode ili koriste usluge preduzeća ili javnog sektora.  U procesu stalnog unapređenja treba da se postigne takav system efikasnosti kojim će se usluge obezbeđivati jednostavano – brzo i  efiksano. Mera očekivanja i kvalitet usluga i roba je povratna informacija od naših korisnika, koja se obavljaju  redovno i najmanje jednom ili dvaput godišnje.

• Održivi razvoj i postizanje konkurentskih prednosti (Sustained competitive advantage) je posednja faza u rekostrukciji i reformi. To je proces finog podešavanja, definisanje i implementacija dugoročno orijentisanih strategija (magnitude of long-term impact) u kojem treba da se obezbede starteške promene u kulturi ponašanja organizacije i zapslenih. To podrazumeva razvijanje konzistentnog sistema ponašanja, razmišljanja i rada u najboljem intersu kompanije i potrošača.  U toj završnoj fazi treba da se obezbedi jedinstven model ponašanja između organiazcionog ponašanja firme i ponašanja zaposlenih (mindset) u kojem treba da se definišu vrednosni ssistem, moralne i etičke vrednosti  kompanije i zaposlenih.

Definisani i opšteprihvaćeni principi  ponašanja zaposlenih nisu i ne mogu biti odvojeni od opšteprihvaćene i javno prihvaćene strategije održivog  dugorocnog razvoja.  Da bi se to postiglo treba da se istovremeno obezbedi konzistenta liderska podrška  na nivou zemlje, industrije i svake kompanije. Ta vrsta racionalnog ponašanja koje počiva na usaglašenim interesima razvoja države, nacije, kompanije, svakog zaposlenoig i građanina jeste strateški, dugoročan i kritičan nedostatak zemlje u kojoj živimo.

Nažalost,  tranzitni procesi i neuređeni odnsoi i relacije  između države, institucija, političkih partija, društva u celini i njenih građana,  još dugo će i nepovoljno uticati na navedenu racionalnost ponašanja, preispitivanja i uređenja kompanija javnog i privatnog sektora. Ta vrsta sistemske neuređenosti košta, potkopava moral onih najboljih i što je najgore podstiče i rađa korupciju i nemoral.  Po meri te neuređenosti i bahatosti ponašanja ostaćemo po strani svega onog što se označava kao normalno, progresivno i moderno.  Ono što se danas dešava Grčkoj, Portugali i Irskoj nama se dešava godinama s tim što će krajnje suočavanje s reformama i pre približavanja EU biti i nužmo i biće nametnuto.

Miodrag S. IVANOVIĆ